Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране… Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи… Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института. Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично. Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио. Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине… Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку… Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку… У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење… Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама. Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘. За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала. Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је. Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује. После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста… Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова ! Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир… … Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду. Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу. ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, – затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘ При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, …ко је Мати Моја ? …ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле. Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , – помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао… И ту се Нина пробудила… Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године. Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској. Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева. – А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : – А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула… Баш као светитељка… Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : – А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом… Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите… Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘ И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа. Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест… Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума. – Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину. И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ . И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима : – Не плачи , не плачи ћеркице… Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16). Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо. А овај дом постаће и твој дом. Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
http://www.pouke.org/forum/topic/17331-%d0%bc%d0%b0%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d1%99%d1%83%d0%b1%d0%b0%d0%b2/page__view__findpost__p__572738
http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/01/blog-post_26.html
